Љубав стара

(Строфа 1)

Село спава, тиха ноћ се свила,

само једна кућа није мирна била.

Свирају сватови, песма не престаје,

а његово срце од бола се кидаје.

Пет је дугих година у туђини био,

сваку њену сузу у души је крио.

Вратио се ноћас са кофером старим,

да је води себи, под небом плавим.

(Рефрен)

А она у белом, за другога стоји,

сузе испод вела нико да не броји.

Кад га је угледала међу сватовима,

сломила се тужно у својим очима.

Касно, касно, судбина их дели,

једно друго воле, ал’ нису се хтели.

Заплакала песма, заплакала ноћ,

он је дош’о кући, ал’ без своје срећe моћ’.

(Строфа 2)

Пришао је тихо капији од двора,

док је стара хармоника јецала до зора.

Она руку даје човеку до себе,

а у срцу чува само успомене.

Није хтео кавгу, ни чашу да ломи,

само једну сузу да у тами склони.

Окрену се ћутке, без речи и гласа,

оста само песма и мирис јоргована.

(Рефрен)

А она у белом, за другога стоји,

сузе испод вела нико да не броји…