Noć je tiha, a asfalt pamti svaki trag,
još čujem motor negde, kao da prolazi kraj.
Samo jedno ime ostalo je da se zove —
Lorena... zauvek ćeš biti deo naše priče.
Volela si vetar, otvoren put i brzinu,
svaki kilometar nosio je neku istinu.
Kaciga na glavi, osmeh ispod vizira,
a sad tišina preko svega što se svira.
Niko nije znao da će poslednji put
taj motor odvesti te zauvek na drugi put.
Jedan trenutak promenio je sve,
a nama ostale slike i uspomene.
Još gledamo nebo kad padne noć,
pitamo se gde si i da li čuješ naš glas.
I kad upale motore, zastane im dah,
jer svaki zvuk podseti na tvoj poslednji trag.
Lorena, gde god da si sada,
nek te čuva nebo, nek ti bude laka nada.
Kad motori krenu i zagrme kroz noć,
znaćemo da si negde tu, da daješ nam još snage i moć.
Lorena, ime ostaje zauvek,
i kad vreme prođe, neće izbrisati čovek.
Na asfaltu ostao je jedan tužan trag,
ali u našim srcima zauvek ćeš biti sjaj.
Nema više poruke, nema poziva,
nema tvog osmeha kad se ekipa okuplja.
Samo fotografija, samo uspomena,
i hiljadu pitanja bez odgovora, Lorena.
Kažu vreme leči — ne verujem u to,
neke rane ostanu duboko ispod kože.
Samo naučiš da živiš sa tim bolom,
da nosiš nekog zauvek u srcu svom.
Ako negde gore postoji neki put,
nadam se da tamo nema kraja, nema strah.
Samo sloboda, vetar i beskrajno nebo,
i tvoj osmeh kakav smo poznavali najbolje.
Lorena, gde god da si sada,nek te čuva nebo, nek ti bude laka nada.
Kad motori krenu i zagrme kroz noć,
znaćemo da si negde tu, da daješ nam još snage i moć.
Lorena, ime ostaje zauvek,
i kad vreme prođe, neće izbrisati čovek.
Na asfaltu ostao je jedan tužan trag,
ali u našim srcima zauvek ćeš biti sjaj.
Jednog dana, kad ponovo sednemo na motore,
pogledaćemo gore...
i nećemo te zaboraviti.
Jer neke ljude život odnese prerano,
ali ih srce nikad ne pusti.
Lorena...
kad kroz noć ponovo zaurlaju motori,
neka jedan bude za tebe.
Za tvoj osmeh, za tvoje snove,
za sve kilometre koje nisi stigla da pređeš.
Počivaj mirno, mala...
Tvoj put se završio prerano,
ali tvoja priča —
nikad neće.
