Dlakavi beskućnik pronalazi prijatelja

​Na hladnom pločniku, kraj klupe stare,

sedio je pas, pun tuge i kare. (A)

Molio je očima, tiho i žalosno,

njegova duša je tražila, ali beše ponosno. (A)

​Imao je dom, čist, bio je voljen tada,

sad mu je krevet vetar, bez toploga sklada. (B)

Miris kiše meša se s gradskom bukom svom,

bez hrane i vode, bio je na rubu, sam. (B)

​Krzno mu je retko, blatno i ružno,

ljudi su bežali, odlazili tužno. (C)

Niko nije primetio verno srce to,

želeo je samo toplinu, dodir, bilo što. (C)

​

​Kad je pala tama, grad je postao siv,

zaustavio se čovek, koji beše živ. (D)

Beskućnik, što znade bol svake rane,

gledao je psa, što beše samo od strane. (D)

​U očima mu nije bilo gnušanja, već mir,

ponudio je hleb, napravio mu pir. (E)

Prijazna ruka dala mu je deo zaštite,

pas je u tom gestu našao znak zaštite. (E)

​

​I nisu više bili sami, zavijeni u noć,

udruženi u senci, pronašli su moć. (F)

Beskućnik i pas, pronađeni, sretni u tami,

našli su dom, što u ljubavi se mami. (F)

​Zatvorili su oči, puni novoga nada,

dobili su utočište, bez lutanja sada. (G)

Našli su saveznika, nežnog i vernoga,

počeli su život, pun ushita novoga. (G)