Hej generacijo

(strofa 1)

Rođeni kad je radio svirao glasno,

svaki je novi dan počinjao jasno,

ulice naše, bez straha i plana,

živela je mladost od jutra do mraka.

Kasete se vrte, olovka mota traku,

snove smo crtali po školskom dvorištu u mraku,

patike blatnjave, osmeh bez cene,

svet je bio veliki — a godine jake kao stene.

(pre-refren)

Bez ekrana, telefona,bez lažnog sjaja,

drug je bio važniji od celog kraja.

(refren)

Hej, generacijo osamdesetih,

gitare nek grme iz ruke mladih,

pisma smo slali, čekali znak,

a svaka je reč imala pravi trag.

Hej, generacijo, nek se zna,

nosimo mladost bez straha i sna,

i kad nas vreme razdvoji

na različite pute,

srca nam kucaju — osamdesete!

(strofa 2)

Pisali smo leksikone, tajne i snove,

imena simpatija, datume nove,

“najbolji drug” i omiljen bend,

verovali tada — traje zauvek trend.

Prve ljubavi pod svetlom grada,

šetnje do zore bez ikakvog pada,

jedna gitara i društvo na klupi,

to su trenuci što život skupi.

(pre-refren)

Nije nam trebalo više od toga,

par dobrih ljudi i pravila stroga.

(refren)

Hej, generacijo osamdesetih,

mi smo pravi glas i u pesmama nit,

rasli kroz promene, lomove, rat,

al’ nismo izgubili detinji inat.

Hej, generacijo, podigni glas,

ovo je vreme što živi kroz nas,

dok stare pesme kroz noć se čuju,

osamdesete, kao krici kroz vazduh odjekuju.

(bridge)

Godine idu, al’ ritam nas prati,

svaka nas uspomena kući vrati,

kad refren krene i masa zapeva,

mladost se vrati — ili makar se sneva.

(završni refren)

Hej, generacijo osamdesetih,

ostaje rock u venama čestitih,

i da se svet promeni sto puta opet,

mi nosimo mladost — zauvek, zauvek.